Tračak tajni namaza



1. Nekajanje


Ako neko radi i čini zbog Allaha ne očekujući ništa od drugih, taj se nikada neće kajati zbog svog čina i akta; jer je čineći radi Allaha već zadobio svoju nagradu bez obzira na njene ovosvetske rezultate. Ako radi Boga idete u susret ili posetu jednom verniku a on ne bude kući, ili pak, na neki način taj susret bude onemogućen, nećete se kajati jer ste zadobili sevap. I ako se svakog dana kajemo zbog pokazivanja poštovanja drugima, tada je neophodno da ponovo promislimo o našoj "nameri približavanja".

2. Jednakost, očekivanje i nehajnost

Kod iskrenih ljudi ne postoji razlika u obavljanju dužnosti bez obzira da li to narod od njih očekuje, ili je posve ravnodušan, jer je u njihovim očima pohvala jednaka kao i kritika. Ukoliko nekome očekivanje ljudi pričinjava radost, a obeshrabruje ga njihova nehajnost, to predstavlja znak slabosti vezan za njegovu iskrenost. Možda će neko zbilja opravdati moju radost zbog toga što se narod okuplja oko istine, i moju ljutnju zbog hladnoće ljudi prema veri i verovanju; pa ipak, bez obzira na sva ta opravdanja, bilo bi potrebno sagledati šta se to zbiva u srcu. Zapovednik vernih (a.s.) je rekao: "Licemer poseduje tri obeležja: oseća se nesrećnim i neraspoloženim kada je usamljen, a kada je medju ljudima, postaje raspoložen (u ibadetu i činu). Ako ga pohvale više učini, a ako ga ogovaraju - manje radi". (1)
Neka nas Allah sačuva od ove opasne bolesti, i da ne budemo kao oni lekari koji umiru od bolesti za čije izlečenje su sami specijalisti! I da ne budemo takvi koji pišemo o ehlasu i iskrenosti - a sami umremo u licemerju i dvoličnosti.

3. Kontinuirano kretanje

Iskren čovek je stvoren radi obavljanja Božjih dužnosti i obaveza, a ne kao proizvod nekih okolnosti i uslova. Prema tome, ono što predstavlja njegovu dužnost, on obavlja stalno i kontinuirano, pa čak ni posle hiljaditog ponavljanja tog čina ne oseća zamor. Možda usled slabosti tela, ili starosti, postane manje aktivan ali njegova radost i motiv ostaju nepromenjeni.

4. Imovina i položaj ne smeju predstavljati prepreku

Osobe koje poseduju ehlas, tj. iskrenost, imovina i položaj ne sprečavaju da obave svoju dužnost. Čak su u stanju žrtvovati sebe radi dužnosti i na tom putu zaboraviti na svoje želje. Ukoliko privrženost posedu, položaju, rodbini, prijateljima, spreče čoveka da obavi svoje dužnosti, tada se može oprostiti od iskrenosti. Časni Kur'an kaže: "Reci: ako vam vaši očevi, vaši sinovi, vaša braća, vaše žene, vaše porodice, vaši imeci koje ste stekli, trgovina čijoj se propasti bojite i stanovi s kojima ste zadovoljni budu draži od Allaha, Njegova poslanika i borbe na Njegovu putu, (onda) pričekajte dok Bog (ne) donese Svoju odredbu. A Bog neće uputiti na pravi put pokvareni narod". Iskren čovek ne sme biti zarobljenik nekog mesta, vremena, tipa, supružnika, i samog sebe; već u svemu mora videti Božije zadovoljstvo. Priča se kako je jedan konjanik stigao do nekog potočića, udarajući i pokušavajući na sve moguće da natera konja da udje u vodu. Napokon je sam ušao u vodu povukavši uzde. Ipak, ni tada konj nije ušao. Tamo je bio prisutan jedan hakem koji mu se obratio: "Osedlaj konja i drvenom motkom koju imaš sa sobom blatnjavi vodu da bi konj prešao". Kada je tako učinjeno, konj je bez problema prošao. Konjanik je upitao za razlog tome, na šta mu je hakem odgovorio: "Videvši svoj odraz u čistoj bistroj vodi, konj je bio nespreman da podigne korak na sebe. Medjutim, kada je voda postala blatnjava, zakoračio je..."
Zaista, oni što su oholi i pridaju značaj ljubavi prema imetku, položaju, deci ili poslu, ne mogu biti "mohles" (iskreni), jer se na putu iskrenosti mora iznad svega toga uzdići.

5. Jedinstvo spoljnog i unutrašnjeg

Moguće je da čovek pod odredjenim okolnostima, ili pred nekim ljudima, iskaže neki vid pretvaranja, ili uradi neke stvari koje su u suprotnosti sa njegovim ličnim, unutarnjim stavom, ili da se povuče u osamu kako bi izbegao ovakvo drukčije ponašanje u prisustvu drugih. To bi predstavljalo neku vrstu dvoličnosti, odnosno licemernosti. Dakako, kada je u pitanju poštovanje i učtivost, radi se o nečem sasvim drugom. Ali (a.s.) kaže da: "Svako čije spoljno i unutarnje bude u jedinstvu, a njegov čin u harmoniji, obavio je Allahov amanat i učinio iskreno ebadet". Iskren čovek obavlja svoju dužnost bez obzira na nečije zadovoljstvo i divljenje, i na Božijem putu ne strahuje od nikakvog prekora i prebacivanja, kao što se kaže u Časnom Kur'anu: "Borit će se na Božjem putu i neće se bojati prijekora nijednog klevetnika".

6. Neposedovanje grupne naklonosti

Ehlas primorava čoveka na večito, sveprisutno i neumorno traganje. Medjutim, nepostojanje iskrenosti ponekad uzrokuje da se jave sklonosti u zavisnosti od pripadanja odredjenoj grupi i skupini. Ako se radi o zavisnosti i pripadnosti jednoj grupi, tada je čovek aktivan i veseo. Ali ako se nadje izvan tog kruga, gubi prethodno raspoloženje, čak postaje izolovan i povučem stvarajući smetnje. Iskren čovek nije ograničen nikakvom posebnom skupinom i organizacijom i ne iskazuje grupnu naklonost, i ako oceni da je udruženje neispravno tada se povlači, kloneći se nacionalnog, plemenskog, regionalnog i partijskog fanatizma koji nije u skladu sa duhom ehlasa. Plemeniti Kur'an kaže: "Jevreji govore: 'Kršćansko vjerovanje nema nikakve osnove'. Kršćani govore: 'Jevrejsko vjerovanje nema nikakve osnove' ". Ako neka grupna organizacija sledi istinu, svakako joj se mora pružiti podrška. Jer, namera je ta da ne smatra sopstvene nepravilnosti kao istinite, a tudju istinu kao nepravilnu.

7. Prihvatanje onih poslova koje drugi odbacuju

Ako kod čoveka postoji iskrenost i saosećajnost, tada će on prihvatiti i one poslove koji su nužni i odbačeni i kod njih se primećuju nedostaci, a koje nema ko obaviti. Jer, njihovo obavljanje ne donosi opskrbu i položaj, odnosno ne smatraju se značajnim. Kao što su za jedan dom potrebni staklo, zavese, vitrine - tako su potrebni i kupatilo i toalet. I kao što je kod postavljanja sofre potrebno jelo, odnosno: meso, hleb, povrće, neophodna je i so. Isto tako, kod iskrenih ljudi nema straha i stida za obavljanje odbačenih poslova. Ne gledaju na njihovu veličinu, da li su u pitanju krupni ili beznačajni poslovi. Oni veruju da ponekad Uzvišeni Bog pridaje blagodat i dobitak baš tim malim dobrim činovima. Kada je rahmetli alem Tabatabai došao iz Nadžafa (verski grad u Iranu), suočio se sa postojanjem velikog broja učenja "fikha i osula", islamskih prava i principa, ali i nedostatkom učenja u oblasti tumačenja i filozofije. Počeo je podučavati iz oblasti obeju nauka, premda su neki dobronamerno protestvovali da taj čin nije prikladan budućem mardžijatu. Ipak, na osnovu potreba i interesa verske škole u Komu, on se bavio tumačenjem i filozofijom i ishod toga je bilo dragoceno delo "Al mizan" (dvadesetak knjiga o tumačenju Kur'ana). Dakle, Božja milost je uslovljena ljudskom iskrenošću, a ne popularnošću.

8. Odustajanje od grešaka

Čovek koji uporno nastoji biti nametljiv, pokazuje ovim pogrešnim postupkom da nije iskren; jer iskren čovek, ukoliko shvati da postoji bolji pristup obavljanju nekog čina, odustaje od pogrešnog puta ili predaje posao (u ruke) osobe koja ga zna bolje obaviti. Mnogo je onih što jedno vreme idu pogrešnim putem, i pored toga što uviđaju svoju grešku - ne pristaju da se promene. Smatraju to nekom vrstom gubitka i degradacije. Insistiranje na grešci je još veći gubitak.
Iskreni ljudi poseduju uzvišeniji slobodoumni duh, i uzvišenost njihovog karaktera ih sprečava da se odaju poniznostima i niskim stvarima.

 



1 next