Robovanje strasti 5



 

Robovanje strasti 5

 

 

 

Otkrivanje žena u Iranu / Skidanja hidžaba u Iranu

Ranije smo već rekli da su uzdržanost od prikazivanja i obnaživanja tela, želja da se sačuva  njegova svetinja i osećanje stida i neporočnosti bile zajedničke karakertistike društava koja su u sebi sačuvala neki oblik duhovnosti i u kojima je postojalo uverenje da je čovek nešto više od tela sastavljenog od krvi i mesa. Takođe, rekli smo da je obnaživanje, u sprezi sa pojačanim radom seksualnog instinkta, karakteristična crta modernog zapadnog društva. Još od svoje pojave pa sve do danas,  zapadna civilizacija je poput crnog oblaka nastojala da prekrije celo nebo i da celu zemaljsku kuglu liši sunca istine. Prirodno je da ni naša zemlja nije ostala pošteđena pogubne senke ovog zabrinjavajućeg oblaka.

Jedna od posledica nasrtaja Zapada na Iran vidi se u promenama nastalim u načinu odevanja ljudi i širenju procesa razgolićavanja u nekim slojevima društva. Ove promene  koje se pominju kao "skidanje hidžaba", a potom i "sklanjanje hidžaba" bile su zapravo način obračuna sa islamskim načinom odevanja i propagiranja zapadnjačke odeće. Za ostvarenje tog projekta bilo je potrebno obezbediti dva uslova: odgovarajući društveni-kulturološki background  za prihvatanje zapadnjačkog načina odevanja, i realizatora u vidu jednog dovoljno snažnog činioca koji ne deli uverenja islamske religije.. Drugi uslov je oličen u osobi Rezahana, zvaničnika i vernog sluge britanske kolonijalne vlasti, čiji se zadatak sastojao u tome da »što je moguće brže, izvede Iran iz najdubljeg ambisa poniženja i uspne na sam presto slave, i sa stranputice usmeri na blistavu stazu progresa«!  Sprovodeći svoj zadatak u delo,  Rezahan je trebao da nasilno uniformiše sve muškarace koji su na glave morali da stave pahlavi ,kape dok su ženama oduzeti čadori

Prvi uslov, koji je podrazumevao društvene i kulturne  pretpostavke, koje bi omogućile prihvatanje zapadne odeće, obezbedili su prozapadnjački elementi. Neupućeni u islam, oni su na Zapad gledali sa apsolutnim optimizmom. Otuđeni od sebe i slepi pored očiju, bili su zaljubljeni u strance. Ovu, po broju ograničenu grupaciju, činili su ljudi koji su prihvatili kulturu Zapada i pre nego što su se odenuli zapadnjačkom odećom i u ruke preuzeli zastavu zapadne kulture, tako da je ta promena u odevanju zapravo bila poslednja i najočiglednija faza u  čitavom lancu promena. Ta samo prividno beznačajana pojava nije bila specifična samo za Iran već i za druge istočne zemlje u kojima je veliki broj ljudi, predajući se zapadnoj kulturi, prihvatio zapadnjački stil odevanja. Na muškoj odeći, koja je, naravno, zapadnjačka, kravata predstavlja mali i naizgled beznačajan detalj, ali njeno uvođenje i prihvatanje u kulturama istočnih zemalja predstavlja ogromnu kulturološku promenu. Ako prihvatanje zapadnjačke odeće nije rezultat dominacije Zapada i kapitulacije Istoka, zašto dosada ni jedan element ili detalj istočne nošnje nije našao prođu i nije prihvaćen na Zapadu? Bilo bi naivno smatrati ovo pitanje jednostavnim.

Oni koji  su u Iranu prihvatili ranije promene u odevanju i one nakon 1935. godine, već su bili prihvatili zapadnu kulturu, a nisu je prihvatili oni koji nisu naseli na izraze "progres", "sloboda" i "jednaka prava" i koji su pružili otpor svoj toj sili i aroganciji. Na prvi pogled, problem je bio vrlo jednostavan: Rezahan je hteo da oslobodi žene nošenja crne vreće zvane »čador« i uvede ih u blještavi svet moderne civilizacije, ali se tim jednostavnim i razumnim predlozima usprotivila ogromna većina ljudi, i čak bila spremna da plati najveću cenu, sam život, samo da ne obuče zapadnjačko odelo. Bez ikakve sumnje, gest kojom su se iranske žene, u slučaju skidanja hidžaba  u vreme Rezahana, izborile za svoje pravo da nose sopstvenu odeću, u istoriji iranskog naroda predstavlja podvig vredan poštovanja. Nemio incident koji je izbio u džamiji Goharšad u gradu Mešhedu, i veliki broj ljudi koji su se goloruki suprotstavili Rezahanovom nalogu za ukidanje hidžaba, među kojima je bilo i mrtvih, govore o nacionalnom ponosu naroda koji svom snagom brani svoje izvorne vrednosti i božanski zasnovanu kulturu. Rezahan i njegove plaćene sluge hteli su svim silama da sa glava iranskih žena bezobzirno otrgnu čadore i marame. Čuvarima javnog reda bilo je naloženo da sa glave svake pokrivene žene koju vide skinu čador ili maramu i da ih pokidaju. U to vreme, kako prenosi prijatelj-očevidac iz gradića Kāšmera,  lokalni načelnik policije  je imao običaj da sa okolne uzvišice posmatra grad,  i čim bi na vidiku svojim durbinom ugledao ženu u čadoru, nalagao je žandarima da poteraju konje u galop, sustignu je i pocepaju joj čador. Koliko je samo žena koje su, kada su im žandari oduzeli čadore, presvisle od silne muke i nevolje.  Koliko je žena u drugom stanju, koje su užasnute i unezverene pobacile, i koliko je majki i baka koje tokom svih tih godina terora i diktature nisu napuštale kuće, i koje su u kućama morale da naprave kupatila kako ni zbog tako nužnih stvari ne bi morale da izađu napolje. Pre dosta godina, autor je imao priliku da u Širazu sretne starog i uglednog sveštenika koji od 1935. godine, odnosno od stupanja na snagu zakona o skidanju hidžaba, pa do momenta susreta, nije izašao iz svoje kuće u kojoj je i umro, ne dočekavši da izađe napolje! Ovaj časni starac sebe je osudio na izolaciju kako njegove oči ne bi morale da vide žensko telo koje je Rezahan nasilno izbacio na ulice.



1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 next