Suština tevhida:



odricanje ibadeta drugom, doBogu

Ajatolah sejjid Ali Hamnei

Sa društvenog, ekonomskog i političkog aspekta

A. Tevhid, takođe, podrazumeva da niko, sem Boga, nije kadar da nezavisno upravlja svetom i čovečanstvom, jer je Bog stvorio čoveka i svet i njegovo uniformno ustrojstvo. On je svestan njegovih mogućnosti i potreba. On savršeno dobro poznaje riznice, mogućnosti i skrivene snage u telima i umovima ljudi. Takođe, On dobro poznaje riznice i mnogobrojne mogućnosti u svetu, kriterijume njihove primene i, takođe, načine kombinovanja svega toga. Zato samo On može planirati način života i program ljudske komunikacije, koji je zapravo politika čovekovog razvoja. Samo On može smišljati legalno i društveno ustrojstvo ljudskog života.
To pravo, kako je opisano gore, jeste prirodni i logički rezultat činjenice da je On Stvoritelj. Zato je svako mešanje od strane drugih u odlučivanje o čovekovom putu i njegovom životnom programu zadiranje u Božansko Carstvo. Ono uključuje deklarisanje Božanstvenosti i razlog je širka ili proglašavanja partnerstva Bogu.
Prema Kur'anu:
"I tako Mi Gospodara tvoga, oni neće biti vernici dok za sudiju u sporovima međusobnim tebe ne prihvate i da onda zbog presude tvoje u dušama svojim nimalo tegobe ne osete i dok se sasvim ne pokore" (žene, S.IV, a.65).

"Kada Allah i poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo da po svom nahođenju postupe. A ko Allaha i Njegova poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s pravog puta" (Saveznici, S.XXXIII, a.36).
B. Tevhid, takođe, ne prihvata nadzor nad društvom (ni vođenje ljudskog života) od strane bilo koga do Boga. Vladavina čoveka nad čovekom, ukoliko je nezavisna i neodgovorna uključuje tlačenje i tiraniju. Za ovu vlast je moguće da bude očišćena od zastranjenja, izopačenosti i tiranije ukoliko je poverena vođi vladajuće partije od strane više sile, pa se, saglasno, i ponaša odgovorno. U verskoj ideologiji ta viša sila je Allah, čiji vlast i znanje nemaju granica.
U Kur'anu je navedeno:
"Njemu ne može ništa, ni trunčica jedna ni na nebesima ni na Zemlji, izmaći... (Saba, S.XXXIV, a.3).
Njegove odlike Moćnog Sudije i Onoga Koji teško kažnjava ne ostavljaju mogućnost za zastranjivanje od strane onih koje je On izabrao i postavio. Kur'an navodi:
"A da je on o Nama kojekakve reči iznosio, Mi bismo ga za desnu ruku uhvatili, A onda mu žilu kucavicu presekli" (čas neizbežni, S.LXIX, a.44,45,46).
On nije poput "naroda" ili "većine" koje je moguće obmanuti. On nije poput stranke koju neko može načiniti sredstvom tlačenja. Nije poput viših klasa, odabranih i aristokrata, koji se mogu kupiti ili načiniti partnerima. Detaljnije posmatranje nam pokazuje da, ukoliko ustrojstvo čovekovog života zahteva da se sve završi na uobičajeni način i da sve bude u rukama Svevišnjega, ta ruka nije ničija do Božija, a on je čovekov Tvorac. Zato je vlast nad čovekom posebno Božije pravo koje se ostvaruje uz pomoć od Njega postavljenih: onih koji najbolje ispunjavaju kriterijume koje određuje Božanska ideologija. Oni su ti koji čuvaju Božanski poredak i preko kojih se izvršavaju Božanski zakoni. Kur''n navodi:
"Reci : 'Zar da za zaštitnika uzmem nekog drugog osim Allaha, Stvoritelja nebesa i Zemlje? On hrani, a Njega niko ne hrani!' Reci : "Meni je naređeno da budem prvi među onima koji se pokoravaju' i 'Nikako ne budi od onih koji Mu druge ravnim smatraju!' " (al-An'am, S.VI, a.14).
"Vaši zaštitnici su samo Allah i poslanik i vernici koji ponizno molitvu obavljaju i zekat daju" (al-Ma'ida, S.V, a.55).
"Reci: 'Tražim zaštitu Gospodara ljudi, Vladara ljudi, Boga ljudi...' " (an-Nas, S.CXIV, a.1-3).
C. On posebno, takođe, apsolutnu izvornost svih blagodeti, riznica i stvari na svetu vezuje za Boga. Niko nezavisno i posebno ništa ne poseduje. čoveku je sve dodeljeno radi njegove dobrobiti i upotrebe na njegovom putu ka savršenstvu. Nije tako da čovek, koji poseduje bogatstvo, može da uništi blagodeti ovoga sveta, koje su rezultat na hiljade svetskih pojava i elemenata, ili da ih može ostaviti neupotrebljenim, ili da ih može iskoristiti na bilo koji drugi način sem na putu ljudske savršenosti. šta god da je u čovečijim rukama, iako mu je dato od Boga, mora biti iskorišćeno na način na koji je Bog odredio. U stvarnosti, mora biti iskorišćeno kako je namenjeno. Njegova upotreba na bilo koji drugi način je odstupanje od prirodnog načina njegove upotrebe, ili zastranjivanje.
Čovekova uloga je u pravilnoj upotrebi i rukovanju sa svim tim raznovrsnim blagodetima i, naravno, u njihovom održavanju i usavršavanju. Kur'an navodi:
"Upitaj : 'čija je Zemlja i sve ono što je na njoj, znate li?'
'Allahova!' _ odgovoriće, a ti reci : 'Pa zašto onda ne dođete sebi?' " (al-Mu'minun, S.XXIII, a.84-85).
"On je za vas sve što postoji na Zemlji stvorio..." (al-Bakara, S.II, a.29).
"Klanjajte se samo Allahu, vi drugog boga osim Njega nemate!" (Hud, S.XI, a.61).
"A oni koji ne ispunjavaju dužnosti prema Allahu, iako su se na to čvrsto obavezali, i kidaju ono što je Allah naredio da se poštuje, i čine nered na zemlji _ njih čeka prokletstvo...(ar-Ra'd, S.XIII, a.25).
D. Tevhid podrazumeva da ljudi imaju ista prava u odnosu na svetske blagodati. Sve mogućnosti i pogodnosti pripadaju svima podjednako, tako da se svako ljudsko biće može njima koristiti, prema svojim potrebama i delima. U ovom bezgraničnom prostiranju ne postoji neka oblast koja je namenjena određenom pojedincu.
Svako može učiniti najveći mogući napor da bi se koristio ovim svetom. Ovakva mogućnost nije osobena ni jednoj rasi, geografskoj tačci, istorijskom periodu i ideologiji. Prema Kur'anu:
"On je za vas sve što postoji na Zemlji stvorio..." (al-Bakara, S.II, a.29),
"I stoku On za vas stvara; njome se od hladnoće štitite, a i drugih koristi imate, njome se najviše i hranite; ona vam je ukras kad je sa ispaše vraćate i kad je na pašu izgonite, a nosi vam i terete u mesta u koja bez velike muke ne biste stigli..." (an-Nahl, S.XVI, a.5-7),
"On spušta s neba vodu koju pijete..." (an-Nahl, S.XVI, a.10),
"On čini da vam pomoću nje raste žito..." (an-Nahl, S.XVI, a.11), "i svim onim što vam na Zemlji raznobojnog stvara..." (an-Nahl, S.XVI, a.13)
"Allah je za vas stvorio životinje, da na nekima jašete, a da neke jedete" (Vernik, S.XL, a.79).
Ovi stihovi sa početka sure an-Nahl (Pčele) odnose se na ljude u celini, ne na neku posebnu grupu. To se može videti i u drugim izrazima istih ajeta:
"...a da On hoće, sve bi vas uputio" (an-Nahl, S.XVI, a.9),
"Vaš Bog je _ Jedan Bog!" (an-Nahl, S.XVI, a.22).
Rečeno je samo deo bogatog i višedimenzionalnog sadržaja tevhida. Iz ovih sažetih tvrdnji se može uočiti da tevhid nije samo mentalna, filozofska i nepraktička teorija, bez veza sa životnim usponima i padovima, ljudskim žalbama, bez preplitanja sa ljudskim težnjama i naporima. Tevhid se ne zadovoljava samo otklanjanjem jedne ljudske vere i postavljanjem druge na njeno mesto: pre, njegova perspektiva je svetska. On prenosi osobeno razumevanje sveta i čoveka, čovekovog odnosa prema drugim pojavama u svetu, njegovog mesta u istoriji, njegovih sposobnosti i mogućnosti, njegovih stalnih potreba, i takođe, njegovog usmeravanja ka savršenstvu.
Na drugoj strani, to je društvena doktrina. To je plan okruženja koje je prikladno čoveku; okruženja u kome on može da se razvija brzo i lako i dostigne baš njemu namenjeno savršenstvo. To je predlog osobenog društvenog okvira, koji određuje njegove fundamentalne principe i glavne pravce. Zato se, kad god se društvu, koje je potonulo u neukost _ društvu zasnovanom na nepoznavanju čovekovog položaja ili kršenju istinskih ljudskih vrednosti, predstavi tevhid, javlja revolucija. To je misija u zamrla srca i bolesne duše. To je orkan u tromom kretanju društva. To je ustrojstvo za tu dezorganizovanu skupinu. To je izmena u društvenim i ekonomskim temeljima, u psihološkim institucijama, u njegovim etičkim vrednostima. Ukratko, to je prigovor postojećem stanju, vladavini sile, silama koje ga štite i okruženju koje dopušta njegov rast i razvoj. Zato tevhid nije samo novi odgovor čisto teoretskom pitanju, niti ima ograničen domen u praksi. On je nova staza za čoveka, koja je, iako zasnovana na mentalnoj i teoretskoj analizi, potpuno različit metod života.
U smislu takvog promišljanja verujemo da je tevhid suština vere i kamen temeljac na kome počivaju svi stubovi religije. Teorija, koja je isključivo promišljanje metafizike, ili, u najboljem slučaju etička ili institucionalna postavka, ne bi bila više od tanušnog tela preslabog da ponese gromadu islamskog života. Drugim rečima, da ideologiju pretvori u društvenu ideologiju.
Naravno, uvek su postojali ljudi koji su zanemarivali ili se nisu osvrtali na vidljive, praktične i posebno društvene aspekte ovog verovanja, uprkos svom očiglednom verovanju u Boga i tevhid. U svim vremenima i uslovima živeli su kao oni koji ne veruju u tevhid. To znači da im to verovanje nije nikada pomoglo da shvate osnovno neslaganje između njih i postojećih uslova, suprostavljenih tevhidu. Ovo verovanje nije učinilo da im život u polietizmu (širk) bude nepodnošljiv.
U ranim danima islama, ibrahimska vera je već imala neke sledbenike u Meki, koja je bila centar polietizma i poznatih arapskih idola. Ali, postojanje Ibrahimovih (a.s.) sledbenika nije bilo od uticaja na mentalno i društveno okruženje, jer, prema njima, tevhid nije mogao prevazići um i srce ili, najviše, pojedinačno delanje. U ovom dobu neukosti njihovo prisustvo nije se uopšte osećalo i njihovi žalosni životni uslovi se nisu menjali. Svi su živeli u istom okruženju i čak su i oni, takozvani, vernici u jedinstvenost, živeli sa istom degradirajućom tradicijom kao i ostali. Posledica ovog čisto mentalnog shvatanja tevhida bila je beskorisnost i nemogućnost igranja aktivne uloge u životu, posebno u društvenom životu.
U takvim uslovima je nastalo islamsko jedinstvo kao način mišljenja osmišljen kao posebno ustrojstvo života i plan za različito struktuiranje društva. Od samog početka, tevhid je svoju prirodu pojasnio kao revolucionarni poziv svima, bez obzira da li su sledbenici ili protivnici. Svi su bili upoznati da je ova poruka značila novi društveno-ekonomski i politički poredak, koji je bio sasvim nekompatibilan već postojećim uslovima, i nespreman da iste postojeće okolnosti zadrži. Poruka tevhida je odbacivala ranije postojeću i bila utemeljivač nove situacije.
Vernici su prihvatili poruku zbog njene jasnoće, dok su je njeni protivnici žestoko i ozbiljno napali iz istog razloga, čineći iz dana u dan sve veći pritisak.
Ova istorijska činjenica može biti iskorišćena kao sredstvo procenjivanja istine ili neistine u zahtevima tevhida u svim periodima istorije. Kad god su ljudi isticali verovanje u jedinstvo i živeli u sličnim okolnostima u kojima su živeli unitaristi pre pojave islama, njihovo ubeđenje je bilo teško prihvatano. Tevhid, drugim rečima mir među svima, onaj koji toleriše sve Bogu pridružene, ili, tevhid koji se prihvata isključivo kao mentalno učenje, nije drugo do bleda slika stvarnog tevhida poslanika. Bilo bi prirodno za takvu vrstu tevhida da ne bude dinamičan kao što su pozivi poslanika.