Koje znanje je zastor



alim Hasanzade Amuli

(*preuzeto i sažeto iz dela: "Insan wa Qur'an I", 'Allame Hasanzade Amuli, Qom, 1375.s.h., str.27-41)


Vratimo se predmetu rasprave. Bilo je reči o tome da je časni Kur'an objavljen u prirodnoj formi usklađenoj s primordijalnom čovekovom naravi i po običnom jasnom arapskom kalupu, bez upotrebe bilo kakve vrste terminologija znanstvenih disciplina, tako da niko ne ostane bez udela pokraj ove božanske trpeze. Slavljeni Bog kaže: i ne poslasmo nijednog poslanika sem s jezikom naroda njegova [1], a sami su pretrpani termini zastor srca, jer stvari onakve kakve jesu zasijaće samo na ozareno srce ispražnjeno od uklesanih slika. Upravo se na taj način može protumačiti i to da je znanje najveći Allahov zastor, posebno onda kada su pretrpani termini krajnji cilj njihova posednika. I kako kaže velikodostojni šejh Ibn Sina u petom poglavlju dela o duhovnim stupnjevima gnostika, u knjizi "Išarat" : gnostik želi Prvu Zbilju, ne radi nečeg osim Nje i ništa ne pretpostavlja ispred svoje gnoseologije; i u dvadesetom poglavlju istog dela gde mu je govor savršeniji: ko odabere gnosu radi gnose, zasigurno govori o drugom (tj. postaje pagan jer vidi dvoje), a ko zahvati gnostičku spoznaju na način kao da je nije ni zahvatio, pronašavši Spoznatog, taj je zasigurno zaronio u najdublje sredine mora dosega.
No, razbojničko dejstvo imaju ovi naslagani termini nazvani naukom, ne nauka o kojoj govornik verovesništva

kaže: znanje je svetlost koju Bog ubacuje u srce onoga koga On hoće. Razbojničko znanje te vrste je primer za izreku u kojoj se kaže: nož koji padne u šake pijanice neće učiniti ono što će znanje u rukama nečoveka. Utičemo se Bogu od zloba naših sopstava i naših loših dela.
... Autor "Fusus al-hikama" u 'Uzejrovu logosu kaže: i pošto verovesnici neka je Božiji mir na njih- svoja znanja zahvaćaju isključivo iz osobene Božanske Objave, njihova srca su prosta u odnosu na racionalne spekulacije, jer znaju da je razum putem njegove racionalne spekulacije nesposoban shvatiti stvari, onakvima kakve jesu.

Kur'an, gnosa ('irfan) i filozofija (burhan) se ne razdvajaju

Rečeno ne konotira smisao da je racionalna spekulacija neistinita, sticanje intelektualnih znanosti neispravno i da je argument u filozofiji nedostatan, jer sami časni Kur'an, kao najvažnija logika revelacije, razumevanje svojih istina nekad pripisuje znalcima, nekad obdarenima razumom, nekad misliocima, nekad produhovljenima i slično tome, pa kaže : i vide oni kojima je dato znanje da je ono što je objavljeno tebi od Gospodara tvog, zbilja [2], i kaže : zaista ga Mi objavismo kao Kur'an na arapskom, da biste vi razumeli [3], i kaže : tako ti razlažemo znamenja za narod koji razmišljaju [4], i kaže : pa zar ne meditiraju o Kur'anu, ili su na srcima njihovim katanci [5], a o čemu govori i mnoštvo drugih ajeta sličnih ovima.
Želimo ukazati na to da je svakome ko je počašćen obilnijim udelom iz raznih znanosti, veći i udeo iz Kur'ana, kao knjige razuma, znanja i razmišljanja. Otuda je i nemoguće da se Kur'an, gnosa i filozofija mogu razdvojiti.
Sadr al-Muta'allihin u početku drugog poglavlja šestog dela rasprave o duši u delu "Asfar", nakon iznošenja argumenata o razgolićenosti od materije racionalne duše (an-nafs an-natiqa) u prethodnom poglavlju, i usmeravanja ovog poglavlja na citiranje tradicionalnih, prenesenih (sam'iyya) argumenata ajeta i predaja, kaže : spomenućemo neke tradicionalne argumente o ovoj temi kako bi se uvidelo da su verozakon i razum složni i u ovoj raspravi, kao i u ostalim mudrosnim studijama. Isključuje se mogućnost da se sudovi istinitog, Božijeg, svetlog verozakona sukobe sa sigurnim i nužnim spoznajama, i propalom filozofijom čiji se zakoni ne podudaraju s Knjigom i poslaničkom praksom (sunnet)!
Autor "Al-futuhat al-makkiyye-a" u završnom delu dvanaestog poglavlja te knjige, pojašnjavajući časni ajet : i svaka stvar slavi odevena pohvalom Njega [6], kaže : nama je zahvaljujući verovanjem u tradicije (ahbar) uvećano unutarnje otkrivanje (kašf). A autor "Asfara", u šesnaestom poglavlju osmog dela teologije (ilahiyyat), opus citatuma u pojašnjenju na isti ajet, kaž e: mi smo, hvala Bogu, to spoznali i argumentom i verovanjem.
Takođe, u zadnjem poglavlju teologije "Asfara", koje razmatra podudarnost verozakona i teozofije, glede pitanja trajne emanacije (fayd) Uzvišenog Stvoritelja i nastajanja (hudus) sveta, se kaže:
Poglavlje o načinu podudarnosti verozakona i teozofije po pitanju trajne emanacije Stvoritelja (budući je suzdržavanje od emanacije od strane Apsolutnog Emanatora u svakom slučaju nemoguće) i (vremenske) nastalosti sveta: uistinu smo dosta puta poentirali da se teozofija ne suprostavlja istinitim Božanskim verozakonima, već da je svrha obe institucije jedna, i to spoznaja Prvotne Zbilje, Njenih atributa i delatnosti. Ova spoznaja se nekad dokučuje putem objave i poslanstva kada biva nazvana verovesništvom (nubuwwat), a nekad putem mističnog proputovanja i duhovnog sticanja kada se naziva teosofijom (hikmat), ili sveegzistencijalnim starateljstvom (wilayat). Samo onaj ko nije spoznao usklađenost verozakonskih propovedništava sa teozofijskim argumentima, govori o nesaglasnosti ovih dveju institucija u svom značenjskom cilju, a dakako, kadar je prikazati saglasnost te vrste samo onaj ko je potpomognut od strane Boga, savršen u poznavanju teozofijskih znanosti i obavešten o verovesničkim tajnama.
Kao što je i sam dostojanstvenik napomenuo, o ovome je govorio na još dosta mesta u "Asfar"u, a mi smo sve to preneli i o tome opširno raspravljali u knjizi "'Irfan wa hikmati muta'aliya" ("Gnosa i transcendentna theosofija"). Dakle, želimo kazati da je ispisivanje hartije sa ciljem odbacivanja racionalne spoznaje, križanje ustava intelektualnih argumenata i odvajanje, odnosno smatranje odvojenima Božije religije i Božije filozofije, i te kako veliko nasilje; baš kao što je istodobno razdvajanje dve vrste opskrbe iz : sigurno bi jeli iznad sebe i ispod nogu svojih [7], znatno neodrživ iskaz. čovečanstvo nikada ne može biti bez potrebe za logikom i argumentom, baš kao i za objavom i poslanstvom, i nadalje, ako zamislimo da gnostik hoće da pobije određen filozofijski stav, moraće ga pobiti pomoću dokaza, a dokaz je sama filozofija. Vođe, staratelji (ewlija') naše religije, neka je mir na njih, su u naučnim raspravama i diskurzivnim dokazivanjima postupali po zahtevima misli i spekulacije, a u čemu su životvorni dokumenti ihtidžadž (naučna rasprava) kojeg je preneo velikodostojni šejh Tabarsi, kao i ihtidžadž enciklopedijske zbirke tradicija "Bihar al-anwar". štaviše, sam časni Kur'an je rečit argument u vezi toga, kako to nije prikriveno pristalicama. Osnova napretka razuma i samosvesnosti čovečanstva zajamčena je naučnom raspravom i diskurzivnim dokazivanjem, što se deli u tri kategorije demonstracije (burhan), retoričkog silogizma (hitaba) i najlepše dijalektike (džidali ahsan), o kojima časni Kur'an kaže : pozivaj ka putanji Gospodara tvoga mudrošću i savetom lepim i s njima raspravljaj onako kako je najlepše [8]...

Istinski argument i otkroviteljska intuicija se potpomažu

Metod raspravljanja Sadr al-Muta'allihina u "Asfaru" je okarakterisan njegovim pregnućem da argumentuje iskaze preuzete iz unutarnjih otkrivanja i mističnih intuicija (šuhud) duhovnih učitelja (šejhova), pristalica gnose; jer taj velikodostojnik je čvrsto uveren da se istinski argument i otkroviteljska intuicija ne suprostavljaju, te da se sve mistične vizije ovih velikana zasnivaju na argumentima i da se argument i duhovno otkrivanje potpomažu, pa kako kaže na kraju dvadeset i šestog poglavlja šestog dela o znanju o Univerzalnom ('ilmi kulli) u "Asfaru" :
Pazi se da te kusorepa pronicavost ne zavede da pomisliš kako su značenja iskaza ove grupe velikana gnose, njihovi termini i alegorične im reči, poput naslućivanih lakomišljaja ili pesničkih uobrazilja razbaštinjeni od argumenata. Daleko je to od njih, a nepodudarnost njihovih govora sa ispravnim filozofijskim zakonima i istinitim teozofijskim premisama, zapravo izvire iz nedostatnosti pažnje promatrača, zanemarujućeg osećanja njihovih reči i slabog im poznavanja tih zakona; u protivnom, stupanj njihovih vizionarskih otkrivanja nadilazi stepen argumenata glede donošenja sigurnosti. štaviše, argumenat je putanja mistične vizije stvari koje imaju uzroka, budući je uzrok argumenat o posedniku uzroka. Nadalje, promicatelji teozofije su ustvrdili da se sigurnosno znanje o posednicima uzroka može dosegnuti isključivo putem saznavanja njihovih uzroka, pa kada je to tako, kako je onda prihvatljivo neusaglašavanje zahteva argumenta i rezultata duhovne vizije? A to što su neki kazali: ako gnostike pobiješ argumentom, oni će tebe pobiti mističnom vizijom, zapravo znači : ako ih pobiješ onim što si sam nazvao argumentom (a što uistinu nije argumenat) , jer se istinski argumenat ne suprostavlja otkroviteljskoj intuiciji.
Iz zadnjeg poglavlja theologije "Asfara" smo preneli da se uzvišena Zbilja, Njeni atributi i delatnosti mogu spoznati putem Objave i poslanstva, nazvanog verovesništvom, ili putem duhovnog proputovanja i mističnog sticanja, nazvanog teosofijom ili sveegzistencijalnim starateljstvom, a šehid Kadi Nurulah u prvom delu šestog medžlisa knjige "Madžalis al-mu'minin", na isti način nepristrasno i pravično kaže:
Dosezanje sigurnosti spram istinskih činjenica, što se oslovljava teosofijom, može se realizovati spekulacijom i diskurzivnim dokazivanjem kakav je put pristalica spekulacije, koje nazivaju znalcima i teozofima, ili putem samopročišćavanja i samousavršavanja kakav je metod pristalica ovisnosti (faqr), koje imenuju gnosticima i ewliyama.
Iako su obe grupe uistinu teozofi, no pošto se ova druga grupa trijumfalno domogla stepena savršenstva isključivim gospodarskim blagodarjem, prednjačivši pred drugima pri zahvaćanju znanosti iz škole i poučismo ga od Nas znanjem [9] i pošto je na njihovoj stazi manje trnovitih sumnji i pukotina uobraženja, to su oni dostojanstveniji i uzvišeniji i nasleđu verovesnika, odabranika u stvorenjima, bliži i preči; a oba se puta u završnici dosega sustižu, jer i ka Njemu se vraća stvar svaka [10]... .
Između istinitih promicatelja oba puta nema nikakvih nesuglasica. Tako se prenosi da su se šejh, gnostik i istinski istraživač Zbilje, Abu Sa'id Abu al-hayr, i uzor kasnih teozofa, šejh Abu 'Ali Sin,a neka im Bog posveti duše, jednom prilikom sreli. Nakom završenog razgovora jedan je kazao: ono što On zna, mi vidimo, a drugi je rekao: ono što On vidi, mi znamo .
Nijedan teozof nije porekao ovaj put, nego su ga štaviše potvrdili; pa npr. Aristotel kaže: ovi iskazi u upotrebi su poput lestvi koje vode ka željenom stupnju, pa ko želi da to dosegne, neka sebi pripravi drugu primordijalnu narav.
A Božanski Platon kaže: zasigurno mi se ozbiljilo na hiljade studija u vezi kojih nisam raspolagao argumentom. Šejh Abu 'Ali u pomenutom delu o stupnjevima gnostika piše: pa ko voli da to spozna neka se postupno uspinje dok ne pređe u pristaše mistične vizije, a ne verbalnog razglabanja, i u one koji su dosegli konkretno bivstvo, a ne one koji slušaju utiske.
To bi bilo ono što smo hteli preneti od Kadija. Prema tome, način sticanja znanosti može biti kako diskurzivni argumenat, tako i otkroviteljsko sagledavanje istina. Još ćemo, radi preglednijeg razmatranja teme, preneti naš govor iz knjige "Innahul-haqq" :

Načini zahvatanja znanosti

U spisima i psalmima dveju kategorija učenjaka pojašnjavaju se dva načina sticanja ispravne spoznaje: jedan je način diskurzivnog argumenta i drugi otkroviteljskog sagledavanja.
Pristalice oživotvorenog istraživanja su na mnogim mestima eksplicitno govorili o nedostatnosti spekulativnog metoda, te da se putanja znanstvene spoznaje manifestuje u domenu koji nadilazi domen spekulativnog razuma. O tome su govorili u prozi i poeziji, no smatramo za bolje da se trenutno ne upuštamo u detalje vezane za to. Muhji ad-din 'Arabi u Ademovu logosu "Fusus al-hikama" kaže:
Ovo ne može spoznati razum putem racionalne spekulacije, već se ova disciplina shvatanja ostvaruje isključivo putem božanskog otkrivanja.
...Ibn Fanari je u trećem poglavlju "Misbah al-uns"a, komentara na Kunavijev "Miftah al-gayb" opsežno, na devet načina dokazao da je spoznavanje stvari, onakvima kakve u stvarnosti jesu, pomoću diskurzivnih dokaza nemoguće. Zaključak glasi: pošto se ispravna spoznaja zahvaća putem diskurzivnog argumenta, ili putem otkroviteljskog sagledavanja, a spekulativni metod, dakle, nije sačuvan od štetnih napuklina, pa prema tome ostaje samo drugi metod koji se ostvaruje okretanjem uzvišenoj Zbilji, savršenom pažnjom, potpunim razgolićavanjem i opštim ispražnjivanjem srca od svih vezanosti, i to pod nadzorom i s uputstvom savršenih osoba koje su upućene u stupnjeve mističnog uzašašća, kao što su verovesnici i njihovi istinski naslednici.
...Međutim, obligatna je napomena da je iznošenje dokaza sa ciljem pobijanja principa spekulativnih znanosti, zapravo kretanje u boj protiv dokaza sa oružjem koje je opet dokaz; a dokaz je, dakako, sama filozofija. Kao što napred rekosmo, ljudska zajednica se pomoću argumenta i diskurzivnog dokazivanja uspinje ka svom savršenstvu; ovovrsna demonstracija i diskurzivno dokazivanje teofilozofije (metafizike) su u potpunosti ispravni i upražnjavani su i bivaju upražnjavani u divnoj praksi Božijih predstavnika, koji su istinski učitelji i odgajivači čovečanstva. I časni Kur'an poziva na jasni dokaz (bayyina) i argument (burhan) : Zar ima drugog boga pored Allaha? Kaži: Iznesite vaš argument ako govorite istinu [11]. Da bi uništen bio onaj što je uništen posle jasna dokaza, i da bi živeo ko živi posle jasna dokaza [12]. Pozivaj ka putanji Gospodara tvoga mudrošću i savetom lepim i s njima raspravljaj onako kako je najlepše [13].
Zapovednik vernih, neka je mir na njega, kaže: pa im je Allah uputio poslanike Svoje i niz verovesnika Svojih da bi im zatražili ispunjenje prisege Stvaranja Prvotnog, da bi ih podsetili na dar Njegov zaboravljeni, da bi ih potakli argumentacijom (ihtidžadž) i da bi im otkrili zakopane riznice njihovih razuma [14].
Imam Sadik, neka je mir na njeg,a na kraju Mufadalovog "Tawhida" spominje Aristotela i veliča ga zato što je putem jedinstva kreiranog sveta, određenja i upravljanja najboljeg svetskog reda (nizami ahsan), uputio narod na Jedinstvo njegova Kreatora, Odreditelja i Upravitelja... .
Muhjii ad-din 'Arabi u Muhammedovu (s.a.v.s.) i Salihovu (a.s).- logosu, "Fusus al-hikama", je krajnje izvrsno napisao da je produktivnost (intadž) kako u edukaciji (ta'lim) tako i u kreaciji (takwin) utemeljena na trojstvu (taslis). A trojstvo te vrste u idealizmu, odnosno edukaciji, manifestuje se u nižem, srednjem i višem pojmu u silogizmu. To znači da se kroz kreaciju i edukaciju prožima jedan sud, što će kazati da se univerzumi međusobno podudaraju i preslikavaju. Dobro promisli!
Umerena i usmerena zajednica poštuje pravo svakog posednika prava, i tako osetila smatra za mrežu lovljenja, kao i svaku unutarnju snagu (al-quwwa al-batina), koju upošljava na njenom osobenom mestu. Spekulativni intelekt (al-'aql an-nazari), takođe, smatra za produktivnog u dedukciji. Ne dopušta praktičnom intelektu (al-'aql al-'amali) agnosticizam. U vezi domena, koji nadilazi domen intelekta, smatra da nadilazi sve stupnjeve. čoveka od njegova najniža stepena, njegova tela, pa sve do onog mu stupnja koji nadilazi čisti domen razgolićenosti od materije (tadžarrud), promišlja kao jedan jedinstven, jedincat, svepružajući identitet koji percipira različitim tajnovitim percepcijama. Ona, takođe, argumenat zasnovan na čvrstoj osnovi i uređen ispravnim premisama, u pogledu produktivnosti smatra nepogrešivim štićenikom; i kao što je uvidela da su steknute znanosti (al-'ulum al-kasbiyya) smeštene u raznim stupnjevima, otkroviteljske spoznaje, takođe, smešta u uzlaznu hijerarhiju, gde završni stepen okončava u Božijoj objavi (wahy), kao kriterijumu pravilnosti svih znanosti, misli, stavova i otkroviteljskih vizija; i naposletku, punoću studije, rasprave, podučavanja, razmišljanja, definicije, deskripcije, duhovnog proputovanja, argumenta, gnose i ostalog, smatra za faktore koji tek pripremaju tlo za istinitu uzročnost, koja će uslediti (mu'iddat), a slavljenu Zbilju smatraju apsolutnim Emanatorom i Davaocem formi (Wahib as-suwar), jer i Allah je svih njih Okružitelj.
Dakle, na putu sticanja znanosti su potrebni kako logika i filozofija, tako i intuicija i gnosa. Filozofija i gnosa su blizanci dojeni iz iste dojke. Ako su premise argumenta ispravne, ideja im je nepogrešiva i sve što presude autoritativno je. Hafiz kaže:
jest' da razum vrednuje nastala bića
al' šta može odmeriti pokraj ljubavi alhemičara?



1 2 next