KULTURA RAZGOLIĆENOSTI



Istorija poslednja četiri veka na Zapadu zapravo je istorija negiranja duhovnih i uzvišenih vrednosti; zapadna civilizacija odslikava život u kome su pojmovi duhovnosti i svetosti izgubili svoju izvornu autentičnost, a čovek više odavno nije biće koje u sebi nosi "Božanski duh" i stvorenje koje može biti Božiji namesnik na zemlji. Biti namesnik odbačenog Boga, koji je i sam nekoliko puta tokom istorije zapadne civilizacije gubio svoje mesto, i nije pozicija za uvažavanje i respekt. U ovakvoj civilizaciji, čovek se ni suštinski, a ni egzistencijalno ni po čemu  ne razlikuje od životinje. Naravno, svaka životinja ima neku osobinu svojstvenu samo njoj - lav je krvoločan, paun je lep, slon ima veliku snagu, dok čovek poseduje razum. Među ostalim izdancima prirode, jedan od njih po imenu čovek, slučajno razumniji od ostalih, potekao je iz vode i snagom svog uma savladao nauku i tehnologiju i zagospodario prirodom. Ali njegov početak i kraj se ni po čemu ne razlikuju od ostalih životinja, i on poput njih živi nekoliko godina u prirodi, posle čega umire i okončava svoje trajanje.

Da, ovo je dominantni način razmišljanja zastupljen u savremenoj zapadnoj kulturi, onoj kulturi čiju istinu treba čuti samo od predstavnika eksperimentalne nauke. Neki od tih naučnika su do te mere otežali pristup istini rekavši:"Sve dok ne ugledam boga pod svojim hirurškim sečivom, neću da prihvatim njegovo postojanje". Uz ovo, dominantno mišljenje, provlačila su se i mnoga slabašna strujanja duhovnih misli, a bilo je i pisaca i mislilaca koji su  mislili drugačije. No,  i pored toga, današnji Zapad prolazi kroz mračnu bezbožničku noć u kojoj su ti mislioci samo daleke i rasute zvezde slabašne svetlosti, koje, i pored sveg svog žara i brige ne uspevaju da tu mračnu noć pretvore u svetao dan.[2] Oni nisu ti koji su izgradili Zapad i koji ga sada grade, Zapad je na raspolaganju onog sistema koji materiji daje primat i koji svaku drugu, nadmaterijalnu vrednost, smatra za nenaučnu i svrstava u imaginaciju i fantaziju.

Šta može čovek da uradi u jednoj takvoj kulturi u kojoj ga posle smrti očekuje samo ništavilo. Jedina prilika da bude je taj kratak vremenski period između rođenja i smrti, i on, kome je to jedina šansa, primoran je da sakupi što veći broj poena pre nego što glas koji oglašava smrt označi kraj igre, i iskoristio sva zadovoljstva i užitke koja pruža ovaj život. Sve stvari u ovoj civilizaciji vrednuju se zadovoljstvom koje pružaju čoveku, koji je u suštini samo jedna materijalna životinja, a jedna od stvari koja može da mu pruži zadovoljstvo je  njegovo telo.

Ova promena koja se podudara sa dolaskom renesanse, odvojila je zapadnu kulturu od božanskih i duhovnih vrednosti i odrazila se na mnoge aspekte ljudskog dostojanstva u zapadnom svetu. U evropskoj književnosti i umetnosti nastaje novi pravac u kome  je čovek izvor, suština i centar svega, ali ne onaj čovek koji u sebi nosi nebeske istine, već zemaljski i prizeman čovek, biće koje je suštinski okrenuto materijalnim i ovosvetskim vrednostima. Ovo humanocentrično shvatanje koje se pojavljuje u tom periodu, a posebno u literaturi i umetnosti, predstavljeno je kao poseban pravac pod imenom "humanizam", a svoj najistaknutiji  izraz je pronašlo u slikarstvu i vajarstvu. [3]

Predmet vajarstva, koje gleda na čoveka kao na zemaljsko biće sačinjeno od krvi i mesa, je ljudsko telo. Pod dletima renesansnih vajara iznenada su se pojavile nage skulpture koje, pre svega, posmatraču žele da saopšte  i sugerišu činjenicu da je čovek samo telo, i da umetnik treba njime da se bavi. Ima mnogo primera ovakvih skulptura, ali je od njih verovatno najpoznatiji Mikelanđelov "David". Statua prikazuje mladog, kao od majke rođenog, nagog čoveka u cvatu lepote i raskoši, čiji su mišići glave, grudi, ruku i nogu, pa čak i detalji donjih organa pažljivo isklesani. Ova statua (slika 23),  jasno ilustruje  nastale promene u evropskoj kulturi i pokazuje koje su misli i kakva kultura je nakon renesanse dominirala umetnikovom svešću i rukovodila njegovom rukom i perom.

Jasna razlika između dela nastalih u ovom periodu i onih koja su stvorena u prethodnim, uočava se i u slikarstvu. Razliku između novog i starog shvatanja najbolje možemo sagledati ako uporedimo likove Svete Marije naslikane prema mašti slikara. Na slikama pre renesanse, Marija je predstavljena kao žena za koju se ne bi reklo da pripada običnoj vrsti žena sa ulice ili pijace. Sa njenog lica zrače čednost i stidljivost, dajući mu produhovljen i svetački izraz. Slikar je nastojao da je prikaže tako da ne bude slična svim lepim ženama koje svakodnevno susreće, i upotrebio sav svoj talenat da joj da duhovnu lepotu. Međutim, u periodu renesanse i kasnije, slikar spušta Mariju sa neba na zemlju, a model za njen lik traži u lepim ženama koje sreće na ulici ili bazaru. Na licu ovosvetske Marije više nema onog izraza stidljivosti svetice, i pogled posmatrača će, pre nego što ga podseti na svoje duhovne vrednosti, privući svojom lepotom. Čak i vrednost Marije u doba kada se vrednost čoveka  meri isključivo njegovim telom, zavisi od njene spoljne lepote (slika 21 i 22).

Čovek toga doba morao je u što većoj meri da zadovolji svoje prirodne i telesne instinkte, a zašto da ih i ne zadovolji i šta ga je moglo odvratiti od toga? Koja  je druga realnost, superiornija od prirode i čula postojala u njegovom životu i društvu,  koja bi ga privukla sebi i naterala da ograniči svoja telesna zadovoljstva? U principu, čovek je slobodno biće, i da nije društvenog života, nikakva druga sila na svetu ne bi bila u stanju da zauzda i postavi u granice njegovu slobodu. Čovek nije ništa više od "tela", a to "telo" je jedan od najvažnijih izvora njegovih zadovoljstava. Zato on mora u određenom vremenskom roku, koji je oivičen smrću, da uživa u svim tim zadovoljstvima koja mu se nude.

U ovakvim društvima telesni instinkti vrše nasilje, a žena je roba čija vrednost zavisi od zadovoljstva koje pruža. Žena više nije ono biće koje u sebi nosi Božanski polog, i koje može da se uzdigne i približi svom Tvorcu; ona je samo "telo", pa je i njena vrednost onolika koliko vredi njeno telo. Šta njoj drugo preostaje u jednom takvom društvu, sem da izloži svoje telo? U čemu je njena druga vrednost, ukoliko ne može da se pokaže i da bude viđena? Čitav njen život i postojanje svode se na to da je vide i da očima kupca izvrše procenu. Ako je Dekart pre četiri stotine godina rekao "mislim, dakle postojim", žena na savremenom Zapadu i drugih društava koja su pod njegovim uticajem, trebalo bi da kaže: "Viđena sam, dakle postojim!!" Žena je "telo", a muškarac se u odnosu na nju pretvorio u "oko". Žena je  postala roba koju muškarac svojim očima, neprestano, kao na nekoj vagi odmerava i određuje joj cenu.

Kakvo može da bude njegovo odelo u kulturi u kojoj je čovek postao ispražnjen i beznačajan, lišen duhovnih vrednosti i tajne pohranjene u dubini njegovog bića, koje je svedeno na telo i čula, ruke i oči? Ispostavlja se da odelo nije sredstvo za pokrivanje, već za ulepšavanje tela. U uslovima kada ličnost žene zavisi od njenog izgleda i tela, njena odeća mora biti uska, poput tanke opne prevučene preko kože, tako da ne prikrije njene telesne kvalitete, ali i kratka, kako bi pokrila što manji deo tela! Odeća nije stan za njeno telo kao njegova "druga koža", ona oblači odeću da bi neke delove tela "istakla", a neke "uramila"! Model odeće određuje psihologija seksa, odnosno kreatori nove mode koji neprekidno regulišu odnos između otkrivenih i pokrivenih delova tela, da bi nekim svojim kreacijama postigli maksimalnu privlačnost i privukli pažnju, a nekim drugim probudili pojačanu želju. Isti je slučaj i sa muškom odećom, i ne zavisi samo ženska odeća od povezanosti "očiju i tela". Nije slučajno to što je muško odelo sa Zapada, koje svi mi danas nosimo, slepljeno uz telo, ili, kako se kaže, kalup za telo. I to dolazi sa Zapada i proizilazi upravo iz načina shvatanja seksualnosti na Zapadu. U pitanju je želja da se  pokaže telo, pa je zato i odeća muškaraca tesna i pripijena uz telo.

napred

 

 



back 1 2 3 4 5